Alita: Anđeo borbe

U nekada velikoj metropoli Gvozdenog grada, pustom i zagađenom svetu na ivici haosa, nebo je obavijeno večitim prljavštinom i tamom. Usred razaranja, mlada žena bez sećanja na svoju prošlost leži u uličici, napola zakopana u smeću i ruševinama, njeno telo - ogromna i oštećena kiborška ljuštura - koju su za sobom ostavile nemarne ulice. Ido, vešt hirurg i pronalazač, traži staro gvožđe kada naiđe na misterioznu figuru, čije su oči odavno zaleđene, a udovi unakaženi do neprepoznatljivosti. Ipak, dok je posmatra, nešto u blagom mirisu parfimisane kože i nežnim oblinama njenog lica pogađa ga na neobjašnjiv način, uvlačeći ga neodoljivom odlučnošću da otkrije istinu ispod površine. Ido nije stranac surovim realnostima ovog nemilosrdnog sveta. Živi u jednosobnom stanu koji mu služi i kao dom i kao improvizovana laboratorija, gde nastavlja da se bavi inovativnim medicinskim tehnologijama kako bi pomogao onima kojima je to potrebno. Kada primeti da metalni egzoskelet izbacuje neupadljiv set crta lica, isto ponovno pojavljivanje emocija koje je iskusio u početku ponovo se pojavljuje, sada čvrsto ukorenjeno u njemu. Uočavajući blistavu zenicu nalik dragulju i niz unakaženih ljudskih udova, Ido smatra da figuru vredi spasiti i vraća se u svoj improvizovani dom, savesno s namerom da ponovo sastavi raščupani kiborg, ne samo kao odbačeni komad mašinerije, već kao da je, njemu nepoznato, njen interni sistemi su trebali da pruže dokaz o mnogo većoj sudbini. Sati su prolazili, na kraju se pretvarajući u beskrajnu noć ispunjenu jaukom lešinara i nemilosrdnim udaranjem kiše. Čudesno, negde duboko unutar metalne rešetke njenog tela, nešto se pokreće, oživljavajući nekada zaleđene udove dok Ido napreže svoju znatnu snagu volje u oživljavanju, mukotrpno usađujući niz elektronskih komponenti sakupljenih sa svog otpada. Posle onoga što se čini kao večno duga noć, konačno, kada se kiborg, ponovo naoružavajući svoja umiruća kola, magično probudi, njegovo početno, jezivo pucketanje ubrzo ustupa mesto brzom buđenju, kao da ga podupire otpornost samog njegovog neverovatno elastičnog metalnog okvira. Mladi kiborg, ništa mudriji o prošlosti, revoltirano se grči unutar granica svog krhkog humanoida. Na kraju se, međutim, smiruje u svest kako se delovi Idovog mehaničkog genija usklađuju, rezultirajući fluidnom mrežom koja je istovremeno krhka i zastrašujuća, pokrećući nevođena prirodna nagnuća i težnje, vođena emocijama koje bi se samo činilo da izranjaju jedna po jedna dok se sećanja bore da se vrate u kohezivno sećanje. U toj budućnosti u kojoj haos leži u svakom komadiću, Alita, sa svojim dubokim urođenim talentima, nekako pokazuje jedinstvenu kompatibilnost sa Idovim novoizrađenim kibernetičkim augmentacijama, i za njega se budi do nečuvenih otkrovenja o tome ko je, ili šta, zapravo bila u životu za koji nije znala da postoji. Dok Gvozdeni grad sedi na samoj ivici, iščekujući neizvesno vreme koje je pred nama, ne više od bazena za topljenje starog gvožđa udaljenog od potpunog uništenja, ovo kiborgovsko čudo pada pod Idovu posvećenu brigu, njihova simbiotska veza neguje neuhvatljivu i duboku misteriju izgubljene civilizacije o kojoj ona jedva da zna bilo šta, kada svaki trenutak brzo prelazi u drugu priliku za ovaj ljudski duh zarobljen u kiborgovskoj odeći - Alitu - da preduzme svoje vrlo nedvosmislene korake ka povratku njenog izgubljenog imena i razloga. Njeno nekada zaleđeno sećanje se kovitla i kovitla dok se druga sećanja počinju uzdizati još dalje izvan njenih samopercipiranih sfera. Svako od njih može, vremenom preformatirajući nekada nesavršenu metalnu ljusku u bujnu, iako neobjašnjivu auru, nagovestiti više: ljubav, moć, davno izgubljeno carstvo čija eterična prošlost nastavlja da se naglo uzdiže pred Idove marljive oči dok lutaju sve više pored njenih napredujućih stopa.